Zamisljam kako joj je kuća bila ledena i stara…
Kako je tata više voleo da ga cene i poštuju u kafani nego u kući…
A kako je mama bila hladna i nezainteresovana…u svojim večitim mukama kako da ih prehrani…
Kako je u osnovnoj bila siromašna…i odbačena…
A u srednjoj ismevana i nezainteresovana ni za druženje…ni za učenje…što svakako mnogo lakše ide bezbrižnoj deci…kojima nije svaki dan preživljavanje…
Kako je fakultet bio nemoguća misija…jer je čim pre morala da počne da radi…
I eto je sad…
Na šalteru Air Srbije…za predaju prtljaga…
Siške…naočare…savršeno uredna uniforma…lepo ali vidno umorno i tužno lice…no ipak jasno dobre oči…
Razmišljam…
Koliko je to teško…
Raditi na mestu gde stalno neki nasmešeni…srećni i privilegovani ljudi…poleću u neke nove avanture…provode i uživancije…i svaki dan to gledati…a imati 25 godina…i biti osoba koja nikada nije letela avionom…
Razmišljam…
Kako je zavist jedna od najljudskijih osobina…
Jer čim možemo puno da se radujemo kad nešto imamo…možemo još više da patimo kad nam je to nešto nedostupno…a onda jako boli kada shvatite da neko drugi to sasvim opušteno ima…
I kako sam se bukvalno prenerazio koliko i sam mogu biti zavidan…čim je život počeo da mi uzima i ne daje nešto što jako želim i što sam mislio da mi jako pripada…
I kakvo je to bilo bolno otkrovenje…
Jer je jako lako biti dobar i nasmešen…kad ti sve dobro ide…
No od onog trenutka kad osetimo zavist…pred nama su dva puta…
Laki i strašni…
I teški i sjajni…
Ovo pile sa šaltera može da ostane u nesreći i zavisti…kao u nekom živom blatu…da počne da mrzi i sebe…i svoj život…i sve srećne ljude…da vremenom postane zla…ono da namerno razdvaja parove i porodice i prijatelje koji su nasmešeni došli na šalter…čisto da im napakosti…i da ostane u toj nesreći godinama…sve dok ne postane samo ljuštura od ljudskog bića…što je napočetku svakako lakše jer ne zahteva nikakav trud…sediš samo…ne pomeraš se… zavidiš po ceo dan…kukaš na sudbinu…toneš lagano i čekaš da život nekako prođe…što je na duge staze smrtonosno…i prebolno…jer nesreća je kao Černobil…na kraju će sve spržiti ukoliko se hitno ne ugasi i ne zapečati…da ne može da kontaminira ostale delove nas…
Ili da krene na preteški put…
Strmu i napornu uzbrdicu…
Da shvati…da je njena trenutna pozicija nikako ne definiše…i da to odakle dolazimo…iako je esktremno važno…nije naše prokletsvo…niti alibi da ostanemo tu…i da ona ne može biti bezvredna kao ličnost samo zato što joj trenutno život težak…besmislen i bolan…i da noću kad dođe…otrči svoj krug sa slušalicama…da joj se makar nešto dobro desi u tom danu…da potom sedne da uči engleski…da pođe autobusom na leto negde na sezonu…da se polomi radeći i da štedi svaki dinar…da se vrati s jeseni sa novcem za vandredno školovanje…u čemu god…što bi volela da radi…u čemu može postati dobra…što je traženo…i za šta može biti adekvatno plaćena…digitalnom marketingu…ili obrvarenju…da potom nađe sebi momka koga na početku niko nije poštovao…jer je dolazio iz sličnog blata…i koji je prošao sličan put…i izborio se i za sebe…i za samopouzdanje…koji će je voleti onako kako je nikad niko nije voleo…
I mogu bukvalno da ih zamislim 2030 i neke…kako stoje ispred šaltera za Pariz…kako se kikoću…kako on lupa…kako je ona lepa onoliko koliko su samo zacopane žene lepe…kako su oči i dalje dobre…samo je sada lice odmorno i nasmešeno…kako staju na šalter…kako joj se omakne…izvol’te pasoš kolega…i kako se brzo ljubazno izvinjava…i kaže duga je to priča…kako traži svoj prvi gejt…kako su joj oči pune suza…dok ulazi avion…kako dodiruje vrata…da se pozdravi…i kako sedaju zajedno nasmešeni…kao neka reklama za život…
Odavno znam…
I stručno…
I ljudski…
Koliko su dugotrajne tuge i nesreće hronično oštećujuće…slično je i sa radošću i srećom…
Ništa nema toliki orkanski isceljiteljski potencijal…
Srećan put Mila…
I bravo ti ga…
Pravi mali Biseru iz Blata…