Kada god razgovaram sa ljudima na psihoterapiji o njihovom ultimativnom strahu „Šta će moja deca ako ja umrem?“…često navodim ovu pričicu…koja ponekad i pomaže…
I sa ove…
Ali i sa one strane…
„Moj najbolji prijatelj je umro pre nekoliko godina. Danas sam dobio iznenadni poziv sa njegovog broja. Ispostavilo se da je to njegov mali sin. Pitao me je da li mogu da mu kupim bicikl. Pitao sam ga da li me on uopšte i poznaje. On je odgovorio: „Ne, ali sam našao fotografiju mog oca sa nekim čovekom na njoj i na poleđini fotografije ovaj broj telefona i tekst: Ako ti bilo šta bude potrebno a ja ne budem tu, zamoli njega, on sam ja, samo na drugom mestu“
Ako me nešto plaši na ovoj planeti…to je njena surovost…orkutnost i nepredvidovost…ta neukrotiva i nekontrolabilna opasnost koja leprša nad našim voljenima…
Ono što me jako smiruje…je ljudska nepresušna…višemilenijumska moć prevazilaženja…udruživanja spram muke…i zajedništva u borbi protiv nedaća…
Da možda i nije toliko bitno ko je protiv nas i šta nas čeka…
Već ko je sa ove naše strane…
Težak je život…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Sve dok su nam Ljubav i Zajedništvo najjača Supermoć…