Jako volim onu izreku Waltera Levina koja tvrdi da „Profesor koji predaje Fiziku na dosadan način je kriminalac“…
I kakva je to samo istina…
Uostalom ja sam sedeo u Parizu pre neku godinu po jednom sunčanom prolećnom danu čitavo popodne u mračnom amfiteatru kongresne dvorane i zabavljao se i uživao više no na Jelisejskim Poljima slušajući o ljudskoj seksualnosti…ljubavi…emocijama i tome kako da pomognemo svim tim ljudima koje će ta pitanja jako mučiti…
I nisam zažalio…
Jer Pariz je čaroban i noću…
I sve se može stići…
Spavanje je ionako za penzionerske dane…
Tad će biti vremena da se čovek odmori…ispava i sabere sve utiske…
I zato me je sasvim oduševila pohvala jednog divnog bistrookog studenta pre neki dan posle predavanja koji mi je prišao i rekao „da mi je neko rekao da ću kao student stomatologije sa uživanjem slušati o psihijatriji 3 sata…ne bih mu verovovao…no vi ste pričali sa nama nekako tako ljudski i životno i zabavno i interesantno da sam imao utisak kao da sedim sa nekim ujakom na kafi i on me podučava o životu…hvala vam…“
O kako me je to samo obradovalo…
Kakav je to samo kompliment…
Uostalom nisam za sve sam odgovoran…
Psihijatrija je najživotnija grana medicine…
I sveprisutna je…
I svakom će nam na ovaj ili onaj način biti potrebna…
Zato ona ni ne može biti dosadna…niti suvoparna…
Zato i volim onu izreku sa početka…
I hvala mojim Profesorima od kojih sam imao privilegiju da učim…koji ne da nisu bili dosadni već sam imao utisak da slušam žive Čarobnjake…i posmatram Magiju koja se odigrava pred svojim očima…i da krećem u neku novu (naučnu) Avanturu za nekim Gandalfom…
Hvala što ste nas navukli na Nauku…na razmišljanje…na istraživanje…i na intelektualni pogled na svet…
Ponekad pomislim da nema većih Srećnika na ovoj planeti…lečimo i pomažemo ljudima našom pameću i znanjem…sve vreme u stvari uživajući dok učestvujemo u putovanjima naših pacijenata od samog ponora do proplanaka sa čarobnim pogledima…i od toga lepo i mirno živimo…
Pa ima li boljeg posla na svetu?
Pređena igrica…
I dobrodošle nove mlade kolege…
Kako ćemo vas samo zaraziti tom strašću za Naukom…
Tom idejom da je najbolje živeti od svoje pameti i znanja…dok radite nešto jako smisleno…i lepo…i zanimljivo…i zabavno…i svrsishodno…
Prosto mi je drago što ćete i vi tu lepotu osetiti…

Kako me je samo oduševila priča moje koleginice koju mi je pre neki dan ispričala…
Naime…ona je nešto menjala ulazna vrata na stanu…i onda je skupila sve stare ključeve koji joj više nisu bili potrebni…vezala ih u jedan svežanj…i stavila ih sa još nekim stvarima u kesu za đubre…i jednostavno ih bacila u kontejner kad je pošla do prodavnice…
U povratku se odigrala prava mala beogradska Čarolija…
Ispred kante ju je čekao Đole…kako to da objasnim…lokalni Cigiš…zadužen za sve kontejnere u njihovom kraju…trijažu i skupljanje svega što bi u njima moglo da ima bilo kakvu vrednost…sa širokim osmehom…onim dobrim očima crnim kao noć…i sa ispruženom rukom sa svežnjem ključeva u njoj…i rečima…“Cico…opet previše radiš…i skroz si rasejana…bacila si slučajno ključeve…sreća da sam video…čekao sam te da se vratiš…da ti ih dam“…😀
Kako lepo…
Kako dobronamerno…
Kako pristojno…
Kako komšijski…
Kako ljudski…
Skoro kao kada je Cica njegovoj ćerkici prošle zime spakovala pun džak šarene garderobe za devojčice koju je njeno pile preraslo…
I kad se Đole zaplakao na primopredaji…onako kako mogu samo ljudi koji u tom trenutku rešavaju neki svoj kao kuća veliki i dugo nerešeni životni problem…zvani „toplo i lepo obući nekoga koga voliš najviše na svetu“…
O kako samo verujem u te koncentrične krugove dobročinstva…uzajamnog pomaganja…i podrške…
U beskonačni transfer dobrog…
Pa ko koliko može…
I kad je u prilici…
O kako samo verujem u onu Betovenovu da „ne znam ni jedan drugi znak superiornosti osim dobrote“…
Bravo Cico…
Bravo Đole…
I živeli…