U teretani u kojoj treniram ja sam potpuno nevidljiv…
Prosto je…
Ja sam tu najstariji…najdeblji…najnezgodniji…najnespremniji…najslabiji…najzadihaniji…najgore obučeni…najmanje istetovirani…najjeftinijijim kolima doveženi lik…
I jednostavno ne postojim…
Uvek me to podseti na sve moje divne pacijente sa socijalnom anksioznošću koji veruju da će na svakom mestu na kome se pojave sve stati…i da će baš svi gledati samo u njih…i procenjivati ih od glave do pete…a i na sve one depresivne koji kažu ne mogu ja ovako debeo i zapušten na trening…štrčaću od tih zgodnih i srećnih ljudi…ne mogu to da podnesem…još jednu muku i poniženje…
Ja im obično kažem…da uopšte ne treba da se sekiraju…i da su generalno potpuno nebitni drugim ljudima…da će svako gledati svoja posla…i baviti se svojim demonima…te se džabe opterećuju…nikoga zaista nije briga za njih…što uopšte nije tolika šteta ako se sagleda na oslobađajući način…i da se socijalna anksioznost leči izlaganjem…a depresija pokretanjem na silu u smeru koji je dobar…dok inercija ne uradi svoje…
I onda ostajemo mi narcistični…navikli da u svemu budemo uspešni…i da u svemu pobedimo…koje ta nevidljivost podseća na to da baš i nismo nešto posebno…
Koliko me je to kao mlađeg samo bolelo…
Detinje i nesigurne verzije Vladimira Đurića su volele samo lepe i uspešne delove sebe…a ružne i neuspešne su pokušavale na sve načine da prikriju…i da potisnu…ali to je moja prošlost…
Naopako i da nije sa četrdeset godina…
Ja to sada mogu da posmatram fenomenološki…nekako sa strane…čak i kad sam ja u pitanju…(živela psihoterapija)…
Moji ružni delovi mene su sasvim ok…oni su uži koncept od mene…i ne mogu me definisati kao osobu…moj ružni šlauf na stomaku…ne čini mene celog ružnim i bezvrednim…i vremenom sam naučio da „volim čak i one delove mene kojima niko ne aplaudira“… (Rudy Francisco) i da sebe posmatram kao work in progress koji se može unapređivati…a ne nešto što zaslužuje etiketu ružan ili lep…
Ulepšljiv sam…
Ali i smršljiv…
Obogatljiv…
Unapredljiv…
I sve…
Mogu postati sve što želim…samo ako hoću…ali i ne moram…već se volim i prihvatam…ovakav kakav jesam…pitanje je samo kakav kvalitet života želim da imam…
A i da se ne lažemo…ostvarenost na drugim suštinskim i bitnim poljima…koja najviše vrednujem…dosta pomaže povodom toga…da ne moram u svemu ostalom biti dobar…imam na šta da se oslonim u teškim danima…i nekako smiruje i opušta…
Te volim moju teretanu…
Sve te istetovirane Apolone…i najk od glave do pete Afrodite…
Kuraže me i daju motivaciju…
Što i ja ne bih bio kao oni…
Ne da bih se zavoleo…
I dobio neko ljudsko pravo koje nemam sad…a koje oni zgodni imaju…
Ne…
To već sve radim i imam…
Već što i ja ne bih bolje izgledao…
Što i ja ne bih bio spremniji i zdraviji…
Što i ja ne bih mogao duže i lepše u nekim stvarima za koje je potrebna kondicija da uživam…
Što i ja ne bih duže živeo…
Jer ko voli i bezuslovno prihvata sebe…njemu je život uvek lep…a samim tim i prekratak…
Hvala moje zgodne kolege na jutrašnjoj inspiraciji…
I srećno nam svima bilo…
A moja nezgodna braćo i sestre…ljubitelji usrećenih i namirenih nepaca i stomaka…što neovično dobro razumem kao koncept življenja…
Dobro nam došli…
Znate već onaj genijalni Merlinov stih…
„Na vrhu uvek ima mesta…ako se krene sa dna“…
Videćete nije to toliko teška uzbrdica…
A kažu da je pogled prekrasan…
Javljam kako je… 🙂