Kad je moj dobar prijatelj sa fakulteta još tamo negde 2009-te godine…odmah nakon završavanja studija iz medicine…i osvešćivanja da na birou za nezaposlene u tom trenutku ima oko dve hiljade lekara…i da će mu se naš zdravstveni sistem i država obradovati kao majka mrtvom detetu…pošao trbuhom za kruhom u Norvešku da dobije sve ono što jedan vrhunski intelektualac i zaslužuje…desile su se sledeće stvari…
Bilo mu je enormno teško…
Sve sto je planirao nije ispalo onako kako je zamišljao…
Sve se izjalovilo od prvobitnih planova…i dogovora…
Sve što je moglo je pošlo po zlu…
Nigde nije mogao da nađe taj prvi posao kao medicnski tehničar iako je već uveliko bio lekar…malo zbog jezika…malo zbog loše sreće…
I svi ljudi od kojih je očekivao apriori da mu pomognu tu…i koji su mu to obećavali pre no što je došao…jer se „znaju“ su ga iskulirali…i vrlo često više odmogli…
I onda se našao u situaciji…pošto je Norveška ekstremno skupa…da ima na hlebu i vodi i pašteti da uzdrži još maksimalno dve nedelje…uz predinfarktno stanje od gladi…nespavanja i sekiracije…i da bude ili pukovnik ili pokojnik…
Jednostavno ili će naći neki bilo kakav posao kao tehničar…samo da premosti dok se papiri i jezik ne srede…ili će se vratiti ponižen i poražen i u enormnim dugovima za Beograd…da se verovatno obesi od muke…i nemanja opcija…jer su mu tadašnji karijerni izbori bili između „za zelen bor da se uhvatim i on bi se osušio“ i „od nemila do nedraga“…
Vreme je prolazilo…ništa se vezano za posao nije dešavalo…noći su bile besane…i onda je već pred istek poslednje plaćene kirije koju nije mogao da produži…i na ivici snage od gladi i nervoze…počeo da se sprema za povratak kući…
Kako to obično biva…život je mislio drugačije…
U jednoj od poslednjih noći otišao je na pivo sa taksistom koga je upoznao dok se vraćao sa aerodroma kada je dolazio…Podgoričaninom kakvi su i svi pravi Podgoričani…ljudinom od dva metra…sa nasmešenim pametnim i dobrim očima…britkim duhovitim osmehom uvek spremnim na šalu i provokaciju…i junačkim srcem u grudima…koji mu je dao broj i rekao…zovi ako ti nešto bude zatrebalo…znam kako je kad se ovde dođe…sve sam ja to prošao…neku godinu pre…
Popilo se pivo…moj drug je maltene zaplakao…kako i obično biva kada maligani otvore napaćenu dušu…i jednostavno su se razišli…pred zoru…
Nekoliko dana kasnije…moj drug se već u komemorativnoj atmosferi pakovao za aerodrom i za posmrtni marš uz koji će poći nazad kući…kada je telefon zazvonio i začuo se taj brzi…oštri i milozvučni podgorički akcenat koji tako volim – „Slušaj krālju ima jedan naš čo’ek tu iz Berana…vozi sanitet za jednu bolnicu za ove skandinavske đedove i babe što im sve nešto smeta…bi li ti to hteo radit’…dok ne staneš na noge…i ne premostiš…pozajmiću ti ja za sledeću kiriju“…
Šta mislite da se desilo posle?
Šta mislite ko sad u 2024-oj ima svoju privatnu kliniku?
Ko je milioner?
Ko jezdi sa naočarima za sunce ispred srećnih očiju u električnom poršeu dvosedu po onim fjordovima uz more kao reklama za upisivanje studija medicine?
Ko su kumovi?
Ko mu je glavni menadžer?
Takođe milioner?
Ko živi lepo…lagano…i opušteno…druži se…voli…i uživa na malom fudbalu četvrtkom…i na tom istom pivu…koje je sve promenilo?
Ko je kome krstio đecu?
Sećam se koliko sam se naježio kada mi je prijatelj prepričavao njihov razgovor nekoliko godina kasnije kada su slavili njegov polazak na specijalizaciju…i definitivno sređene papire…momenat od kog život postaje lagan…logičan i lep…“Đavole jedan podgorički što mi pomože onomad kada niko nije hteo a da nisi uopšte morao…“Čuš što…a viđelo se odmah da si ti Potencijal i Prilika no ti ne ide…nećemo šampionskog pastuva klati za kilo kobasica…sevap je pomoći…i meni su tako“…
I eto…
Život je tako nepredvidiv…
Ali ljudi jesu…
Obično nam oni od kojih to očekujemo neće pomoći…
Ali će to uraditi oni od kojih se to nikada nismo ni nadali…
I samim tim postati Naši Ljudi…
Bio sam sa obe strane…
Raduje me što počinje period života u kome ja mogu više pomagati…
I hvala Mojim Ličnim Podgoričanima što me ne puštiše onomad da mirno pođem u mrak…
Nema načina da im se na tome nekako zahvalim…
Osim da ja budem dobar čovek…
I da shvatim da je sada vreme da se to sve vraća nepoznatima…
Da se okrene novi krug…
Da se zavrti ono što ljudi i treba da rade oduvek…
Da se jedni na druge naslanjaju i podižu…
Jer ko smo mi da menjamo pravila koja ljude spašavaju još od pećinskog doba…
Život je težak…
Ali smo mi ljudi jači…
Ukoliko se volimo…podržavamo i čuvamo…
Ukoliko pružamo ruku jedni drugima…
Veće ljudske supermoći od toga jednostavno nema…
Srećno nam bilo…
Ma sa koje strane te ruke da smo…