Kako danas reče jedan od mojih najvažnijih Učitelja…divni Profesor Latas…“ Činjenica da ljudi sa ozbiljnim mentalnim oboljenjima umiru u proseku 20 godina ranije od ostatka populacije, većinom od uzroka koji se mogu sprečiti, jedan je od najvećih zdravstvenih skandala našeg vremena“…
Ovo saznanje me je razorilo do kosti još kao mladog specijalizanta psihijatrije…kada sam shvatio kako nikada nikakav problem nećete imati sa psihijatrijskim pacijentom ukoliko mu priđete kao potpuno jednakom i važnom ljudskom biću…sa poštovanjem…razumevanjem i saosećanjem…jer se oni prosto iznenade i ozare tim najobičnijim i najnormalnijim gestom koji bi svaki lekar morao da podrazumeva…jer prosto nisu navikli…
Kod nas su psihijatrijski pacijenti…ni krivi ni dužni…toliko odbačeni i stigmatizovani najpre od njihovih porodica…pa od strane kolega…drugova…komšija…društva u celini…a nažalost i od nekih ekara…što je posebno zabrinjavajuće…i nervira me neopisivo…da me nekako perverzno raduje činjenjca da je život dugačak…da se svakome može sve desiti…i da nikom nije zagaratovano mesto…
Ni sa ove…a ni sa one strane…
Psihijatrijski pacijenti imaju svo pravo ovog sveta da se razbole i od drugih telesnih bolesti…kao što mogu i ja…i da dobiju najbolje moguće lečenje…ali nažalost ne dobijaju adekvatan tretman zbog straha…primitivnosti…zatucanosti…i jednog sveopšteg neznanja…
A prosto je…
Odnos društva prema mentalnom zdravlju je u stvari mera razvoja tog društva…
Volim ono da patriotizam nije trobojka na kolima…već đubre bačeno u kantu…
Hajde da svako od nas bude dobronameran…saosećajan…topao i podržavajući prema jednom čoveku čijoj duši trenutno ne ide…
Pa da vidite šta je najlepša zemlja na svetu…