Jasno je da psihoterapija nije svemoćna…
Da ne može puno toga da reši…
I da ima sto i jedno ograničenje…
Ali provesti sedam dana u muškoj ekipi…
Na ostrvu u sred Jadrana…
Sa ljudima iskrenim…dobrim…pametnim i laganim…
U onoj slatkoj mešavini neprestane zajebancije…sprdnje…međusobnog podjebavanja i internih šala…koje nikome nikada neće biti toliko beskrajno smešne kao što su nama…
Pričati muške priče…iste od vajkada…a i dalje uvek nove i prezabavne…
Smejati se po vasceli dan na sav glas…
Jesti za velikim stolovima restorana…i po klupicama zidarske sendviče…i noću šta je preostalo…ali uvek zajedno i bratski…kako jedino i treba da se jede…dok se sve ne podeli…i ne pojede…
Piti dobro vino sa ostrva…
I rakiju koja je ponešena od kuće…sve dok ne postane dobra…
Slušati najraznolikiju moguću muziku…
Od Arsena do Vesne Zmijanac…
Pevušiti i zviždukati…
Lagano hodati po rivi…
Raditi sve zajedno…
Ići u prelepe zarone…
U potpuno čarobni podvodni svet…
Čuvati jedni druge…
Pomagati da se ustane…popne…drži za konop…doda…zakači…i otkači…
Staviti ruku da neko ne udari glavu…
Ili ga povući za peraje ako je zabrazdio u dubinu…
I ići po njega kada ga stuja odvuče…
Slušati najbolje među nama…oko svega važnog…ali beskrajno vrdati na svakom nebitnom ćošku…kao u gimnaziji…kad profesor nije tu…
Ne izdvajati se ni sekund…
Ne tražiti ama baš nikakva posebna prava..
I isključiti se od svog onog ružnog sveta…koji postoji mimo naše lagane…opuštene…i presmešne dinamike…koju smo svi zajedno stvorili…gde nema ničega suvišnog…a sve je tu…
Jednostavno uvek pomaže…
Pokušajte…
Ako ne uspe…
Rentam Ove Moje…za skromnu nadoknadu…
U vidu šlepera hrane i vina koje će pojesti i popiti kao horda termita…gde god se pojave…
Ako imate more tu negde…poguraćemo vas na listi čekanja znatno…
Ovi Moji su sigurica za baš dugo namučene duše…
Niko toliko ne puni moju…
I vraća je u vinkl…
Da bude baš onakva kakva i treba da bude…
Što ne bi i vaš bila…
Ovaj Svet ionako vapi za Dušama koje su na mestu…