Sećam se kada sam negde na faksu pročitao da u Beloj Smrti…kada se ljudi smrznu u nekom kijametu zavejani…pred sam kraj agonije nastupa jedan kratki intermeco radosti…kada ljudima koji su sate proveli na minusu odjedanput postane paradoksalno jako toplo…imaju osećaj kao da su pored vatre…i sve im postane lagano…lepo…lako i divno…
Sve dok u toj smrtonosnoj milini ne zaspu…
Obično ih tako blažene i nađu kad otopli…
Stoga…
Dok boli i dok je još jako teško i neprijatno verovatno smo još uvek živi…
Pravo je pitanje kako pronaći taj bukvalno poslednji atom snage da još jedanput ustanemo i pokrenemo se…
Jer inercija je i raj i pakao…
Zavisi samo u kom smeru smo se zaputili…