Najteži deo psihoterapijskog poziva je što je smrt tu jednostavno sveprisutna tema…
Ili naš klijent umire…
Ili živi tako da će skoro umreti…
Ili mu neko njegov umire…ili je već umro…
Ili se jako boji da će umreti…
Jedna od posledica neprestane borbe sa tim prokleto neravnopravnim protivnikom…koga još niko nije pobedio…je i svakako naša profesionalna deformacija…da nekako sve gledamo kroz tu prizmu…
Pa mi je bilo presmešno kad je jedna divna Profesorka iz Poljske na ovom sada evropskom kongresu u Beogradu prepričala Basnu o Cvrčku i Mravu ali na psihoterapijski način…
Priča počinje standardno…
Mrav se celo leto ubija od posla…štedi…odriče se svega…zlopati se i preskače svaku priliku da se malo opusti ili zabavi…
kako bi spremio zimnicu…a Cvrčak se non stop zeza…ono pun gas…provod…juri za cvrčinama…izlazi svako veče…generalno živi kao da sutra ne postoji…i maksimalno uživa u svakoj sekundi…
I jedan dan s jeseni dođe njihova komšinica i obojicu ih poprska Raidom… 
Šta mislite ko je smireniji i opušteniji pošao na onaj svet?
Ko je bolje prošao?
Ko je mudriji ispao?
Ko ga je bolje živeo?
Najveća komparativna prednost smrti nad životom je to što se ona pita kad će doći…
Ma koliko se mi trudili…i pazili…i pokušavali da iskontrolišemo budućnost…
To još niko nije uspeo…
Naše je svakako da je maksimalno odgodimo tamo gde se mi pitamo…
Ali situacije u kojima smrt uvek gubi su…
Život sa smislom…
Radost…
Uživanje u Malim Čarobnim Trenucima…i Danima za Dušu…
Grohot…
Prijateljstvo…
Ljubav…
Uspomene…
I Sećanje na Ljude koji su znali da žive…
Tu smrt nema nikakvu moć…
Tu mi držimo banku…