Epoha društvenih mreža je donela jedan zanimljiv paradoks…gledajući druge najviše tražimo neku njihovu nesavršenost…manu…slabost ili ranjivost…a opet je to svakako nešto što po svaku cenu želimo da sakrijemo na nama samima…
I onda dođemo do toga da je to sve jedna šarena laža…da nam je mentalno zdravlje nikada gore…i da smo nikad više nominalno povezani a u stvari nikad više usamljeni…
Jer ko još voli savršene…
Pa pogledajte samo svoje kumove na primer…sto mana…a svakome bih život dao…
Ili vaš omiljeni tim…
Nikada nisam podnosio ljude koji navijaju za favorite…jak provod…onoliko…
Ali za Davida ću uvek…iz petinih žila…
Ljudi se od vajkada povezuju na nivou ranjivosti i saborništva pred mukom…i po zajedničkom načinu zabaljanja…proslavljanja i deljenja radosti…kao i na osnovu borbe za iste vrednosti…
Iako sam ogroman pobornik kontracepcije…jer na psihoterapiji uvek imamo dve grupe klijenata…one koji nikako ne mogu da zatrudne i one koji to već uveliko jesu ali sa nekim sa kim to nikako i nikada nisu smeli…razumem i poentu da je svakako mnogo lepše bez ičega između nas…
Između nas potpuno nesavršenih…ali nas koji se jako volimo…uvažavamo…podržavamo i do daske uživamo…
Potpuno je isto i u prijateljstvu…
A pogotovo u ljubavi…