Ima nešto u tim četrdeset plus rođendanima…
Ima nešto u tim osmesima…čvrstim zagrljajima…i neprestanim poljupcima…u obraze i kosu…ma ko gde stigne…
Ima nešto u tim travnatim placevima…roštilju…ledenom pivu i vinu…glasnoj muzici…i ljudima koji su došli sasvim opušteno obučeni…sa malim poklonima…i velikim srcem…
Ima nešto u tim dvadesetogodišnjim prijateljstvima…
Koja su prošla sve moguće faze…
Sve uspone i padove…koje život uobičajno nosi…
Ludilo srednje škole…prva pijanstva i izlaske…
Prva zajednička letovanja…i prve presmešne anegdote…
Prve ljubavi…najveće uzlete u radost…i straobalne padove u patnju…
Pa sjaj i bedu fakultetskog života…deljenje dobrog i zlog…
Pa težinu nezaposlenosti…i siromaštva…
Pa prve brakove…i razvode…
Prvu decu i spontane pobačaje…
Pa prva slavlja u karijeri…prvi novac u džepovima…i hronični manjak vremena…
Gomilu lepih trenutaka…ali i starost i smrt roditelja…
Uvek se nadahnem na njima…
Nema puno više okrepljujućih pogleda za moju dušu…od onoga na ljude koji se jako vole…plešu Lambadu i Makarenu pod stare dane…naravno potpuno presmešno desinhronizovani…i dernjanju se pijani na sav glas…uz pesme koje smo nekada voleli…a sada ih obožavamo…
Ljubeći se i grleći se neprestano…
Sve je na ovom svetu sasvim neizvesno…
Osim činjenice da je ovaj život neuporedivo lakši i lepši sa prijateljima oko sebe…
Da su oni najveće bogatstvo…
I da većeg repelenta za muku i nesreću na ovoj planeti jednostavno nema…
Nema većeg uspeha u životu od toga da čovek oko sebe okupi Šačicu Svojih Ličnih Odanih Čudaka…
Uvek na njegovoj strani…
Nezavisno od okolnosti…
I životne pozicije…
Od strašnog…
Do Lambade…
Ma nek večno trešti oko nas…
Šoram dusifoj kejunđija soni fišoraj… 