Месечне архиве: август 2024

Krhotine

Оставите одговор

Volim onu staru da se kašalj…siromaštvo i zaljubljenost ne mogu sakriti…
Slično je i sa idejom da smo bezvredni i da ne zaslužujemo ljubav…
I to se jako teško krije…
Možda se može utuliti dugotrajnom psihoterapijom…promenom načina razmišljanja…bezuslovnim prihvatanjem sebe i svojih nesavršenosti i pogrešivosti…pa dugotrajnim upražnjavanjem ponašanja koja nas mogu dovesti do osobina i životnih pozicija na koje možemo biti ponosni kad se pogledamo u ogledalo…
Ali samo možda…
I samo ponekad…
Stoga je neuporedivo bolje vazu ne ispustiti…nego lepiti krhotine…
Mada su ovi novi Lepkovi stvarno jako dobri…i potentni…
Ništa ne lepi Dušu tako dobro kao Ljubav kad smo najkrhkiji…
Niko tu nikad nije bio preizdašan…
Mada mi je i Kintsugi uvek bio fascinantan…
Vekovima stara japanska umetnost popravljanja polomljenih predmeta uz pomoć Zlata…
Tako da zlatom slepljeni predmeti na kraju i više vrede i lepše izgledaju…nego oni koji nikada i nisu bili polomljeni…
Kakva oda nesavršenosti…
Kakva oda životu…
Kakva oda teškim vremenima…
Kakva oda Dizanju Iz Pepela…
Ljudskom maniru vrednijem od svih…

Оставите одговор

Konačno je jedan prešarmantni Erudita…igrom slučaja stalno zaposlen na poziciji beogradskog taksiste…maločas u jednoj rečenici sublimirao drevno psihoterapijsko pravilo da ljude nikada ne treba savetovati šta da urade u nekoj njima važnoj živtnoj dilemi…kada sam mu na pitanje čime se bavim odgovorio sa „Psihijatar koji je prvi deo karijere radio sa najtežim psihijatrijskim pacijentima na intenzivnoj nezi u Lazi a sada sam već dugi niz godina u privatnoj praksi uglavnom fokusiran na psihičke…egzistencijalne…ljubavne…porodične i raznorazne druge životne probleme ljudi“…
Komentar je bio kratak ali vrhunski…
„Nećeš se ti tu leba najesti…
Pametnom savet ne treba a budali ne koristi…“ 😀
Kakva genijalna misao…
Pa da…
Shvatite to brzo…
A kamoli nakon petnaest godina…
Savete možete okačiti mačku o rep…
Oni jednostavno ne rade…
Mi se u stvari bavimo opamećivanjem…odbacivanjem zabluda…i radom na nečijim potencijalima…kako bi se ljudi osnažlili i omudrili da sami sebi počnu da biraju bolje sudbine…i vremenom milimetar po milimetar napravili sebi bolje živote…u kojima će biti mirniji…srećniji…i ostvareniji…
Ponekad razmišljam…
Ima li uopšte lepšeg poziva na svetu?

Isceljenje

Оставите одговор

Većina ljudi je svesna činjenice da se trauma može prenositi sa generacije na generaciju…
Manje ljudi zna da isto pravilo važi i za Isceljenje…
I ono je prenosivo…
I odavno znam da nema većeg uspeha od toga da ljudi koje nisu voleli njihovi roditelji nekako uspeju da zavole svoju decu…
Naravno…nakon što su pre toga uspeli da zavole sebe…
Kakva je to samo pobeda…
Da ne kažem osveta…
Kakav bi to samo bio svet kada vi više nas sebe okrpilo dok smo još u snazi…
Jednostavno…ne bi više morali da umremo da bismo dospeli u Raj…
I na ovom svetu bi se mogli razbaškarati…
Ljudi koji su se zacelili su uvek dobre Komšije…

Španovići

Оставите одговор

Uvek sam se sa mojim pacijentima izazvanim nekim oblikom psihičkog ili telesnog ograničenja iz petinih žila trudio da radimo na tome da im invaliditet ne postane identitet…
I da pokušamo zajedničkim snagama da makar u kolicima…ili lupkajući sa štapom za slepe ispred sebe stignu do svega što im je važno…
Skoro sam se sa pacijentkinjom koja je slepa šalio da će njoj seks morati da bude baš jako dobar jer je osećajnija po prstima i koži…i više fokusirana na ugođaj…doživljaje i radost čulnog…a i da od ovih lepuškastih muškaraca nema neke posebne vajde u krevetu…tako da tu ništa posebno ne propušta… 🙂
No…uvek je to teško…
I lako je pametovati kad tebe nešto ne boli i ne ograničava…
I kad to nije tvoja muka…
A onda me je sasvim razbucala i nadahnula poruka koju je tata Ivane Španović…hodajuće (i skačuće) reklame za lepotu i talenat našeg naroda…poslao kada zbog povrede nije mogla adekvatno da se takmiči na olimpijskim igrama…
„Ponosim se tobom. Teže je pobediti strah, nego pokleknuti pod povredom. Hrabrost je nebeska vrednost, povreda tek činjenično stanje“– Tata
Koliko lepo…
Koliko ispravno…
Koliko zdravo…
Kakav Udžbenik za roditeljstvo…
Kakva ljubav…
Pustimo činjenice…
Život nije matematika…
Biti hrabar nema nikakvog smisla ako se ne bojimo…
Nedaće su samo neophodan začin da bismo mogli postati Heroji…
I uopšte nije bitno ko je dokle doskočio…
Ponekad je puno važnije odakle neko poleće…
A iz dubine duše verujem da je za sve naše lične Letove samo Nebo granica…
Ukoliko nešto jako želimo…
I ukoliko se puno potrudimo…
Zato su nam i važni Ljudi Putokazi…
Hvala dragi Španovići…

Lambada

Оставите одговор

Ima nešto u tim četrdeset plus rođendanima…
Ima nešto u tim osmesima…čvrstim zagrljajima…i neprestanim poljupcima…u obraze i kosu…ma ko gde stigne…
Ima nešto u tim travnatim placevima…roštilju…ledenom pivu i vinu…glasnoj muzici…i ljudima koji su došli sasvim opušteno obučeni…sa malim poklonima…i velikim srcem…
Ima nešto u tim dvadesetogodišnjim prijateljstvima…
Koja su prošla sve moguće faze…
Sve uspone i padove…koje život uobičajno nosi…
Ludilo srednje škole…prva pijanstva i izlaske…
Prva zajednička letovanja…i prve presmešne anegdote…
Prve ljubavi…najveće uzlete u radost…i straobalne padove u patnju…
Pa sjaj i bedu fakultetskog života…deljenje dobrog i zlog…
Pa težinu nezaposlenosti…i siromaštva…
Pa prve brakove…i razvode…
Prvu decu i spontane pobačaje…
Pa prva slavlja u karijeri…prvi novac u džepovima…i hronični manjak vremena…
Gomilu lepih trenutaka…ali i starost i smrt roditelja…
Uvek se nadahnem na njima…
Nema puno više okrepljujućih pogleda za moju dušu…od onoga na ljude koji se jako vole…plešu Lambadu i Makarenu pod stare dane…naravno potpuno presmešno desinhronizovani…i dernjanju se pijani na sav glas…uz pesme koje smo nekada voleli…a sada ih obožavamo…
Ljubeći se i grleći se neprestano…
Sve je na ovom svetu sasvim neizvesno…
Osim činjenice da je ovaj život neuporedivo lakši i lepši sa prijateljima oko sebe…
Da su oni najveće bogatstvo…
I da većeg repelenta za muku i nesreću na ovoj planeti jednostavno nema…
Nema većeg uspeha u životu od toga da čovek oko sebe okupi Šačicu Svojih Ličnih Odanih Čudaka…
Uvek na njegovoj strani…
Nezavisno od okolnosti…
I životne pozicije…
Od strašnog…
Do Lambade…
Ma nek večno trešti oko nas…
Šoram dusifoj kejunđija soni fišoraj… 

Trampa

Оставите одговор

Psihoterapija kao zanimanje nije sezonski posao…
To jest uvek je gužva…
Čak i leti…
Kako i ne bi…
Kada su nam ordinacije prepune ljudi koji „moraju“ na letovanje sa ljudima koje suštinski ne podnose…ali su spletom raznoraznih okolnosti sa njima uveliko u braku…
I ljudi koji su usamljeni i ranjeni do bola što nemaju sa kim na letovanje…
Znam…
I meni je palo napamet…
Da je najbolje rešenje za ovu situaciju u stvari stara dobra trampa…i razmena životnih pozicija…između unesrećenih pojedinaca…duboko zaglibljenih u životima koji nisu za njih…
Ali to nažalost nikako ne smemo…zbog čvrstih…važnih i preko potrebnih pravila psihoterapije…
Tako da će naši klijenti…kao i uvek…ipak to morati sami da reše…
Ali nije to preterano teško…
Ko osvesti da nije nikakav smak sveta otići sam na more…i da to nikako ne može da definiše vrednost nekog ljudskog bića…
I da je najbolje biti gospodar sopstvene sudbine…
Koji zna ko je…šta je…šta želi u životu…a na šta nikada neće pristati…
I da točak životnih mogućnosti najbolje funkcioniše kad se jako zavrti…onako iz sve snage…
Taj već dolazi pod jurisdikciju Boginje Fortune…
A ona je uvek bila izdašna prema ljudima koji su hrabri…uporni i strpljivi…
I obično jedva čeka da nekoga nagradi i obaspe srećom…
Čim to zasluži…
Time u šta je u međuvremenu izrastao…