Ako pričamo o Ljudima kao vrsti postoje samo tri konstante još od pećinskog doba …evo već nekih pedesetak hiljada godina…
1. Ljudi imaju duboko urođenu sposobnost prevazilaženja nedaća…
2. Ljudi se oduvek udružuju kako bi zajedničkim snagama lakše mogli da prevazilaze nedaće…
3. Ljudi prevazilaze…
„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…
Postoji samo jedna stvar koja je važna kada se predstavljate…a to je da u drugoj rečenici…koja sledi onu u kojoj ste rekli vaše ime i prezime…ne počnete da nabrajate izgovore zašto nešto nemate ili niste…
Ako slučajno to radite…
Nije nikakav smak sveta…
Svi smo ljudi i svi grešimo…
E sad…
Ukoliko se pravdate zbog nečega što je nepromenjivo…prihvatite to…i ne dozvolite da vas nešto što nemate ili niste definiše…ne dopustite da vaš invaliditet postane vaš identitet…ma koliko veliki bio…paraolimpijske igre su ionako svake četiri godine…a ne organizuju se samo u sportu…najveći Životni Šampioni se ionako nikada nisu ni bavili njime…već su trčali svoje Intimne Trke…ka svojim ličnim ciljevima…
A ukoliko je promenjivo…
Šta čekate?
Sebe celog obezvređivati zbog nečega pojedinačnog što nemamo je suludo a zbog promenjivih stvari je pomalo i glupavo…
To je kao da kažete da vam je kuća bezvredna zato što je neokrečena…
Četke u ruke dame i gospodo…
Važniji životni zadatak do toga ne postoji…
I ako se nekome divim to su klijenti koji su pod stare dane prestali da se bilo kome pravdaju i izvinjavaju…
A pogotovo sami sebi…
Već su se polomili godinu ili pet da sebi nešto dokažu i ostvare…
Pa sad mogu da se šepure…
I da imaju bogatstvo veće od svih…
A to je da budu ponosni na sebe…
I nasmešeni kad god se pogledaju u ogledalo…
Za njih se više uopšte ne sekiram…
Znam da takvi mogu sve…
Priča mi prijateljica kako joj se lepa stvar desila juče u gradskom prevozu…dok je stajala potpuno pribijena za one šipke skroz napred…
Kada joj je na semaforu obratio vozač…šarmantni Bucko sa bradom…dobrim očima…i onim velikim šakama koje imaju samo ljudi koji čestito zarađuju od njih…
I rekao „Gospođice…takvo mi je zadovoljstvo što se voziš baš u mom autobusu…ulepšala si mi dan…odavno ništa lepše nisam video…žuriš li negde da nagarim ovu moju ljutu mašinu?“…
I potom joj pružio ceduljče na kojoj je švrakopisom bilo napisano nešto tipa „Divna si… 06422xxxyyy…javi se ako želiš da idemo na kolače…Mile“…
Kakav apsolutni car…
Bravo za muškarce koji još uvek znaju da priđu…
Bravo za žene koje još uvek znaju da na to damski odreaguju…i da to shvate kao kompliment i hrabrost…apsolutno bez obzira na to da li će prilazak uroditi plodom ili ne…
Damski je i nasmešiti se i zahvaliti…a i mrndžati kolače i kliberiti se na sav glas malo kasnije…
I bravo za ovaj naš lepi grad…
Ako za neki mogu sa sigurnošću da tvdim da je vazda bio Igralište za Zaljubljene…to je onda on…
Bravo i za tebe Beli moj…
Kakve crne zemlje porekla…nacionalnosti…veroispovesti…boje kože…materijalni statusi…nivoi obrazovanja…i društvene pozicije…
Ljude delim isto kao i Muziku na:
Pojačaj do daske…
I gasi to đubre…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 