Životne okolnosti je ponekad mnogo lakše ZAmeniti nego PROmeniti…
Jedna od lepota mog posla je što se može raditi i preko onlajn platformi…
Pa sam ja ponekad u tri u Dubaiju…u četiri u Vankuveru…a u pet na Tenerifima…
I ponekad mi je lakše da iz ugodne fotelje i dobro klimatizovane prostorije u Beogradu razumem koliko je apsurdno kukati što je u Emiratima mož’ misliti vrućina…u Kanadi ledeno…a na Tenerifima toliko lepo da niko neće ništa da radi…svi samo uživaju…i plate su onda sasvim logično srazmerne tome…
Ponekad je teže…
Slušati satima o besmislu državih službi…
Surovosti srpskog kapitalizma…i okrutnosti korporacija…
Primitivnim i zatucanim muževima…koji ne daju trunčicu podrške…
Posesivnim i ljubomornim ženama…koje guše dok ne uguše sve što je lepo…
Toksičnim i bolesnim članovima porodice koji sve uvek pokvare…i sa kojima je svaki trenutak samo bol…
Ili o tome kako je ovo naše društvo u svakom smislu otišlo dođavola…
A pravilo je isto…
Neće se Dubai razladiti…
Niti Vankuver zgrejati…
Niti će Tenerifljani čudotvorno postati brutalno vredni radnici…životno fokusirani na materijalno sticanje…
Mi možemo samo da odlučimo gde je nama bolje…
Pa da prihvatimo realne datosti tamošnjih okolnosti…
I da odaberemo da li je vreme…
Za selidbu u toplije/hladnije/vrednije krajeve…
Ostanak sa fokusiranjem na lepotu koju svaki predeo realno ima…i na nošenje klime/radijatora/bankomata na leđima…
Ili je vreme za alternativna i kreativna rešenja…
Uzimanje najboljeg iz svih svetova…
Oduševio me je zaljubljeni par koji se nekoliko godina zaredom nalazio u hotelčiću na amsterdamskom aerodromu…jednom mesečno po 48 sati da bi se ljubio…i držao za ruke dok silaze na doručak…mada su ga često i preskakali…da ne gube vreme…pa se vraćali svako na svoj kraj sveta…sličan ovim gore pomenutim…dok nisu uspeli da urede svoj život šišajući ovce u nekoj Australiji…jer je prioritet bio da ostanu zajedno…i da im deca (Amsterdamčići) odrastaju u normalnoj i bezbednoj zemlji…a sve ostalo manje važno…navikne se čovek i na paukove i zmije kad mu je lepo…
Na kratko je mnogo lakše kukati na okolnosti…jer to ne zahteva od nas nikakvu promenu i trud…
I to svako može…
Eto šta da se radi…
Jadni mi…
Prži sunce u ovoj pustinji…duva vetar sa Atlantika…i zamisli koliko niko ništa neće da radi…svi bi samo koktele i da plešu…
Na duge staze je to potpuno suludo…
I zaista nikoga nije briga…
Osamdesetogodišnje kukanje će nas ostaviti u istoj bodljikavoj poziciji u kojoj smo i počeli da kukamo…
Samo ćemo mi u međuvremenu propištati majčino mleko…i izgubiti svu snagu…
I mladost ukoliko smo tvrdoglavo uporni u zlopaćenju bez ikakvog smisla…
I lupanju sopstvenog nosa o hermetički zatvorena vrata…
Ne pitajte kako znam…
Pustinje…zaleđene tundre…i ekvatorijalna tropska ostrva će ostati upravo samo to…
I neko će u njima moći da bude srećan…neko pomàlo uz dobre ostale uslove…a neko nikada ne…
Naše je da nađemo svoje Mesto pod Suncem…ne idealno…već najbolje od ponuđenih…i da napravimo život u skladu sa sopstvenim vrednostima…
Jer i Dubai ima skijalište…
Vankuver tropikarijum…
A još ne upoznah nesrećnog vlasnika beach bara…pa ne verujem da takvih ima i na Tenerifima…i ako prestanem da pišem…da znate da sam otvorio jedan takav omanji…negde na svetu…
Posao šankera je ionako maltene potpuno isti… 🙂
Shvatiti šta je promenjivo a šta zamenjivo u našim životnim okolnostima je u stvari prava mudrost…
Pustite fakultete…titule…i novce…
Koliko je neko srećan…toliko je u pravu…
Radostan…smisleni…uređen i najbolji mogući život na odgovarajućem mestu po nečijem ukusu je pravi Majstorski Pečat…
Jedna od boljih okolnosti Homo Sapiensa je što nije drvo…
Imati noge je tako čarobna stvar…
A ko zna…
Danas biramo kontinente…
Možda ćemo jednom moći da biramo i Galaksije po svojoj meri…