Priča mi moja divna prijateljica kako je na neki stori…na kome je zaista prava reklama za ovaj Grad…pre par dana dobila 700 reakcija…hvalospeva…vickastih i kreativnih doskočica…par sabranih dela Dostojevskog kako je lepa i posebna…nekoliko nemuštih i prizemnih glupih fora…i jedan onaj mali Rumeni Smajli od Njega…
Šta mislite šta je na nju ostavilo najveći utisak?
I o čijim očima…podlakticama i bezobrazno inteligentnom smislu za humor sam Kukavac Crni slušao do kraja kafe?
I to van svog radnog vremena… 😀
Razmišljam koliko je to lepo…
I surovo…
A opet pošteno…
Kakva je to Moć…
Nekom smo sve…
Nekom ništa…
Neko je nama sve…
Neko ništa…
I to realno nema baš puno veze ni sa tim kakvi smo mi…
Ali ni oni…
I ukoliko nam je neko namenio negativni predznak…džabe nam sav trud da povećamo broj iza toga…
Jednostavno su to drugi koordinatni sistemi…
Koji se nigde ne dodiruju…
Šišmiši čuju jedan ospeg zvuka…
Kitovi drugi…
A ljudi sasvim treći…
Ne možemo nikako imati objedinjenu Top Listu Hitova…ma koliko se trudili…
O ukusima samo intelektualno naivni razglabaju…
A zaljubljene savetuju samo još naivniji…
I mislim se dalje kako nam je onda možda jedini spas da postanemo Rumeni Smajli baš po svom ukusu…i da ga na srce pošaljemo tom nekome ko je baš po našem ukusu…
Pa kud puklo da puklo…
Pametnom obično bude sve jasno u par poruka…
Il’ ide…
Ili ne…
Slova i rečenice su tu bitne koliko i u poeziji…koja ionako služi da se izrekne neizrecivo…
Čarolija je obično negde između njih…
I da ne shvatamo stvari suviše lično…
Ako smo sve pogrešno protumačili…
I jednostavno nekome nismo ta Šoljica Čaja…
Nije to nikakav smak sveta…
Ovaj svet je prepun i Rumenog i Nasmešenog…
Čvrsto verujem u to da ko god je tražio… Radio paralelno na svom ličnom Rumenilu i Osmehu…
I nije gubio nadu kad se ispostavi da je nekome samo Kamilica…
Kad tad je pronašao baš ono što mu i treba…
Baš svoju Rumenu Smajlinu…