Prvi i osnovni razlog zašto ljude treba pohvaliti je što niko nikada i do kraja nije u potpunosti siguran u to koliko vredi…koliko nešto zna…koliko je dobar u nečemu što radi…i kakav je to on uopšte…
Drugi je da nema tog čoveka na ovoj planeti koji za nešto autentično i istinito ne može biti pohvaljen…
Treći je da je…u ovom svetu prepunom mržnje…zakeranja…sitničarenja…ružnog i glupog…pohvala ekstremno retka…maltene pred izumiranjem…
A četvrti je da je to siguran način da nekome ulepšamo dan…jer divno je što i za dobru energiju važi ono staro pravilo da ona ne može da nestane…može samo da se prenese…ili preobrati…pa što onda i da ne bacimo tu grudvu…ko zna kad će nam Lavina Lepog zatrebati…ili kome je baš danas neophodna da kako tako pretekne…
Ljudi će ionako apsolutno svaku pojedinost o nama zaboraviti…osim jedne…a to je kako su se osećali u našem prisustvu…
Pa što onda da nas ne pamte po toplom…lepom…dobrom…opuštenom i nasmejanom…
Zato ću uvek i biti u Timu Ljudi Koji Hvale…
Vežbaću oko za lepo…
I usne za pohvalu…
Pa kud puklo da puklo…
Možda sam sa autsajderima…
Ali nekako sam za njih uvek i navijao…
Pa i da ne pobedimo…
Bar će nam duša biti na mestu…
I nama…
A i ovima koje pohvaljujemo…
Pa malo li je to?