Danas potpuno skrajnuti ali ekstremno važan zadatak roditeljstva je NE uskratiti svojoj deci privilegiju da sami sebi ostvare svoje želje…
Retko šta od pozitivnih i često potpuno dobronamernih uticaja toliko oštećuje…
Osećanje sreće je uvek direktno proporcionalno tome koliko smo na nešto morali da čekamo i koliko je truda bilo potrebno da uložimo da bismo to nešto dobili…
A na ovoj planeti jednostavno nema toliko puno različitih radosti…
Život prosto nije preterano kreativan na tu stranu…
Pa ako na tacni dobiju obične i male…
Vrlo brzo će se zagubiti tražeći neobične i velike…koje uvek imaju i svoju cenu…
Stoga je naš deo posla da im obezbedimo dobre Patike za Trčanje…
Da ih nadahnemo da se trud u životu uvek isplati…
Da im dodamo vodu i čokoladicu kad misle da ne mogu više ni jedan jedini korak da naprave…
Da ih naučimo da je taj osećaj samo prolazna zabluda koja se pobeđuje voljom…upornošću…karakterom i ponosom…
I da u tome i jeste poenta trčanja…
U istrajavanju nad mukom dok idemo u pravcu koji smo sami sebi zacrtali…i koji je baš nama intimno važan…
I da aplaudiramo iz sve snage dok prolaze kroz cilj…
Ali Istrčati Maraton je uvek sasvim lična stvar…

Kad ste psihijatar nema te slave…rođendana ili kafe na kojoj ćete se pojaviti a da vas neko ne priupita – „Je li majke ti reci mi koju dijagnozu ima ovaj političar…pevačica…sportista…ili neka druga javna ličnost?“…
Moj odgovor je uvek isti…
Kako sam na jednom sjajnom kongresu u Strazburu još pre mnogo godina čuo za sjano Goldwater pravilo koje primenjuje Američka psihijatrijska asocijacija (APA) još od 1964.godine…
Naime…
Beri Goldwater je bio pomalo neobičan američki senator koji je želeo da se kandiduje za predsednika…
Kada su pitali članove APA-e da se izjasne da li je on dovoljno psihički zdrav da bude predsednik…američke kolege su konsenzusom odgovorile veoma jednostavno…i to je od tada jasno etičko pravilo kome se moraju povinovati svi američki psihijatri…
„Ako pomenuta osoba nije moj pacijent ja jednostavno nemam dovoljno relevantnih podataka da imam pravo mišljenje o tom pitanju…a ako jeste ja nemam pravo da pričam o tome u javnosti da bih zaštitio pravo na poverljivost i dobrobit mog pacijenta“…
I to je jednostavno najispravnije…
Možda nisam neki zanimljiv gost na slavi…
Ali jednostavno me oduvek iritiraju sveznalice…
I oni koji o svemu imaju mišljenje…
Baš sve znaju…
I sve su oni prokljuvili…
Obično većih neznalica nema…
Pa makar tu manu ne moram imati…
Nema većeg znanja i širine od toga da postanemo svesni da nešto baš i ne znamo…
I da nismo dovoljno kvalifikovani da o nečemu pametujemo…
I da imamo mišljenje…
Nema veće pohvale intelektualnosti…
A to mogu samo veliki…
Na tom istom kongresu sam prvi put i čuo od jednog velikog profesora svetskog ranga da „ne zna odgovor na neko pitanje…ali će pogledati do sutra“…i to me je u potpunosti opčinilo…
Da i najveći mogu da ne znaju…
Ali da će jako potruditi da saznaju…
I po tome se od tada ravnam…
Jer…
Kao što ideja o sveznalosti ima ogroman limitirajući faktor…
Tako i ideja da imamo još mnogo da učimo ima u sebi jedan sjajni potencijal…
Volim onu Ajnštajnovu da su „svemir i ljudska glupost beskonačni…s tim što za ovo prvo nije siguran“…
Čvrsto verujem da je treća beskonačna stvar upravo mogućnost proširenja našeg Znanja…
I dopada mi se ideja da sam i dalje samo Učenik…sićušan spram Nauke…
Ipak je to najlepše doba…

Jedna od najvećih lepota ovog divnog poziva je da što se njime više bavite to će biti i veći dijapazon najrazličitijih mogućih klijenata koji će vam dolaziti…
Doći će vam ponekad jedno za drugim…Kriminalac koji se apsoultno ničega ne plaši…i odmah potom Studentkinja koja se apsolutno svega plaši…
Prvi je odrastao na trnju…i svakom problemu pristupa sa idejom…pa šta…i to ću rešiti…ko i sve do sada…ma idi…šta sam sve ja prošao…imam ja sebe…
A druga najčešće u staklenom zvonu…i potpuno je paralisana idejom da se i njoj veliki životni problemi mogu dešavati…i da većinu njih ipak sama nekako mora da reši…a kako će…kad nije imala priliku da provežba…i da postepeno stekne samopouzdanje…
Prvi je tokom svog odrastanja navežbao narcizam i psihopatiju…
Druga je tokom svog odrastanja navežbala anksioznost i izbegavanje…
I na to vam se i dalja psihoterapija onda svodi…
Na uravnotežavanje…
Na unormaljivanje…
Na urazumljivanje…
Da se Kriminalac spusti sa nivoa „meni se ništa ne može desiti“ na nivo predostrožnosnosti…i da se malo pričuva…
A da se Studentkinja sa nivoa „meni će se sve desiti“ podigne na taj isto nivo…i da malo proživi…
Pa da na primer…po pitanju seksa prvi odbaci ideju da tako divan čovek kao što je on može dobiti neku seksualno prenosivu bolest…
A da ona odbaci ideju da će umreti od side ukoliko obučena sedne momku u krilo…
I da oboje postanu predostrožni oko svog seksualnog zdravlja…da se pozabave kontracepcijom…da mudro biraju…ali i da stignu da se zabave i da jako uživaju…
Imam podjednaku empatiju za oboje…
Svako od nas je mogao postati sve…
Samo da je Roda greškom skrenula dve ulice pre…
Mi ionako nismo tu da sudimo…
Već da saosećamo…
Da podržavamo…
Da budemo tu…
I da pričamo istine…
A istina je uvek u Umerenosti…
Najvećoj ljudskoj supermoći…
I najvećem Majstorstvu…
Pa ko zna…
Zamislite jednog dana tu vezu…
Zamislite njega kako vezuje prvi put u životu pojas…odmah nakon što ga je ona poljubila…dok ga je ispraćala na vratima njihove kuće…
I nju na nekom raftingu kako vrišti od sreće…nakon jedne ljute domaće…znajući da je on tu odmah iza nje…i da život ipak treba posmatrati samo kao jednu avanturu…
Zamislite taj seks…
Zamislite tu decu…
Kako bi divni ti Mali Ljudi bili…
Vaspitani i hrabri…
Baš onakvi kakvi i treba da budu…

Ukoliko smo usamljeni prva stvar koju treba da prestanemo da radimo je da nastavimo da se obezvređujemo kao celokupne ličnosti zbog toga…
To je samo prolazna i promenjiva karakteristika…ne i definitivni pokazatelj da li neko vredi ili ne…
Nije Cica u braku bolja i vrednija od singl Cice…
Niti srećnija vrlo često…
Ali može biti ako to jako želi…pa se potrudi…
Kao što može i postati singl…ako se predomisli…
Ja to uvek zamišljam kao Kuću na Moru…
Neko bi sve dao da je ima…
Neko bi poludeo da mora svake godine na isto mesto…
Ko je tu pametniji?
Ko je tu vredniji kao čovek?
Ili niko…
Ili obojica…
Sve zavisi ko šta voli…
I ko je šta sebi obezbedio da može da izvoli…
Ali ostvarenost ili neostvarenost neke naše želje ma koliko bila velika…nikada ne sme postati merilo naše ljudske vrednosti…
To su babe i žabe…
Druga stvar je da nađemo način življenja u kome će nam biti dobro samima sa sobom…jer ko ne zna sam sebe da usreći…teško će mu i neko drugi pomoći u tome…
Naravno da mislim i na to… 
Treća je da pokrenemo beskrajni i uporni proces unapređivanja sebe…od trbušnjaka do doktorata…preko svega lepog…dubokog…širokog…pametnog i zaista važnog u nama…
A pogotovo na onim poljima koja su interesantna ljudima koje želimo da privučemo…
Četvrta je da povećamo kvantitet osoba koje upoznajemo…
Uvek mi je bilo fascinantno kako rade nuklearni reaktori…
Oni toliko nabudže temperaturu i pritisak u sebi…da postane verovatno da se dva atoma sudare…jednostavno pomognu entropiji da odradi svoju magiju…
Mi to isto treba da uradimo…jer ideja mojih klijenata da će neki Aladin ili Jasmin doleteti na Letećem Ćilimu pod njihov prozor…baš i nije toliko zrela i racionalna…
A svakako ne radi…
I poslednje…treba videti kako mi to uopšte i procenjujemo ko je kvalitet u kvantitetu…
Skoro sam se šalio sa klijentkinjom da ćemo je zaključati kod nas u ordinaciji ako nastavi da nam priča kako njenom sjajnom momku…dileru droge i kriminalcu…sa trećinom života po popravnim domovima i zatvorima zbog nasilja nad svim i svačim…a pogotovo nad slabijima…kako to obično i biva…sjaje oči kada je gleda…i kako je to najbolji ljubavnik koga je ikada imala…a kako joj je onaj fini…čestiti i dobri kolega jako dosadan…
Ima i između…
A između je vazda najbolje…
Važno je da je zabavno ali ne i smrtonosno…
Prosto je…
Čvrsto verujem da kad se mi jako potrudimo…i ovaj odozgo obično pomogne…
I jako volim onaj vic…
Kada statua iz čarobne fontane u jednom trenutku poludi i ne može više da se uzdrži…pa odbrusi čoveku koji kukumavči ispred nje kako mu se nijedna velika želja nikada nije ostvarila…
„A jesi li probao da ubaciš Novčić?“

Prvi i osnovni razlog zašto ljude treba pohvaliti je što niko nikada i do kraja nije u potpunosti siguran u to koliko vredi…koliko nešto zna…koliko je dobar u nečemu što radi…i kakav je to on uopšte…
Drugi je da nema tog čoveka na ovoj planeti koji za nešto autentično i istinito ne može biti pohvaljen…
Treći je da je…u ovom svetu prepunom mržnje…zakeranja…sitničarenja…ružnog i glupog…pohvala ekstremno retka…maltene pred izumiranjem…
A četvrti je da je to siguran način da nekome ulepšamo dan…jer divno je što i za dobru energiju važi ono staro pravilo da ona ne može da nestane…može samo da se prenese…ili preobrati…pa što onda i da ne bacimo tu grudvu…ko zna kad će nam Lavina Lepog zatrebati…ili kome je baš danas neophodna da kako tako pretekne…
Ljudi će ionako apsolutno svaku pojedinost o nama zaboraviti…osim jedne…a to je kako su se osećali u našem prisustvu…
Pa što onda da nas ne pamte po toplom…lepom…dobrom…opuštenom i nasmejanom…
Zato ću uvek i biti u Timu Ljudi Koji Hvale…
Vežbaću oko za lepo…
I usne za pohvalu…
Pa kud puklo da puklo…
Možda sam sa autsajderima…
Ali nekako sam za njih uvek i navijao…
Pa i da ne pobedimo…
Bar će nam duša biti na mestu…
I nama…
A i ovima koje pohvaljujemo…
Pa malo li je to?

Mislim da ne postoji bolji i kraći opis za ono što život zaista i jeste od onoga kako je veliki Bekim Fehmiu nazvao svoju knjigu – „Blistavo i strašno“…
Takođe mislim da je možda i naš najvažniji zadatak na ovoj planeti upravo da se borimo za Blistavo…
Da budemo u tom timu…
Da osvestimo te Male Čarobne Trenutke kada smo zaista srećni…
Da im se divimo…
I da ih guštamo do maksimuma kada se pojave…
Jer će strašnog svakako biti…
Taj tas uvek juri nadole…
Ravnoteža je jedino moguća ako sve od sebe damo kako bi uprli na ovaj drugi Tas…
Koji nosi samo lepo…dobro…važno…smisleno i dragoceno…
Jednom rečju – Blistavo…
A ko zna…
Možda ako budemo pravi srećnici i majstori…na kraju uspemo i da prevagnemo…

Najveći Žal koji imaju moji 50+ godina stari klijenti je što nisu bili malo hrabriji u životu…
Muškarci obično po pitanju karijere…novca…pentranja po hijerarhijskoj lestvici i dugo željenih avantura na koje nikada nisu ni pošli…
A žene uglavnom po pitanju ljubavi…seksa…dece i izlaženja iz uloge dobrog deteta…
Čvrsto verujem i uvek zastupam tezu da ni za njih nije kasno da počnu da ušmrkuju život onako do kraja nozdrva…
Baš onako kako oni i misle da treba živeti…
A kamoli za nas…
Koji imamo privilegiju veću od svih…
Da smo mlađi…
Svaka godina je važna…
Čuj svaka godina…
Svaki dan je prilika da se proživi…
Da se nešto vredno…lepo i veliko pokrene…
Ili da se u malom…pravom i dragocenom uživa…
Da se duboko uspravi…udahne…stisne petlja…i zakorači ka važnom i dragocenom…
Pa kud puklo da puklo…
Jednom se živi…
Ja tačno znam šta bi đed Vladimir ovom današnjem mogao da zameri…
Najpametniji među nama to već danas inkorporiraju u algoritam donošenja svojih najvažnijih životnih odluka…
I po tom kompasu su usmerena sva njihova jedra…
A nema većeg životnog uspeha od toga da se u starosti pomisli – „Baš ništa ne bih menjao…svaka mi vala čast kako sam proživeo…“
A to već mogu samo pravi Majstori…