Razmišljam o plavoj kosi…plavim očima i roze modrim ustima ispod nosa…
Razmišljam o sedoj kosi i bradi…i o tome kako mu uglavnom govore da se i dalje baš dobro drži…
Razmišljam o svakoj toj crvenoj notifikaciji u uglu instagrama…i radosti koju donosi…
Zamišljam kako joj blješte ti sjajni zubići dok ih čita…u mraku svoje sobe…
I kako ga dosadni i naporni sastanci mnogo manje umaraju kada zna da će u pauzi između njih pročitati ta sasvim uobičajna slova koja samo ona zna da iskombinuje tako da ga nasmeje…ili uzbudi…
Razmišljam o tome kako se ponovo oseća kao neki dečak na letnjem raspustu…
I kako je koleginice pitaju da im preporuči frizera jer joj kosa prosto blista u poslednje vreme…
Razmišljam o svim tim sobama hotela…dizajniranih upravo tako da je u njima prisutno upravo sve ono što je i potrebno dvoma ljudima koji se ljube…
I apsolutno ništa više…
I razmišljam koliko je možda baš i sve ostalo sasvim suvišno u svim stanovima ovog sveta…
O tim malim oazama lepog…koje kriju beg iz besmisla…i fantastične sate u kojima su ljudi koji su u njima jako srećni…
Razmišljam o bijelom vinu…i kako ne mogu ni da zamislim da jedan grozd uopšte i može bolje završiti svoju hrabru sudbinu od toga da baš za njih dvoje pravi atmosferu…
Da im najpre pomaže da se opuste…i da počnu da se klibere…
Pa da se spoje…
A da se potom preliva i mućka u njima tako spojenima…
I usijanima…
Razmišljam o muzici sa youtube-a na telefonu…
I o samo njihovim plejlistama…
Uz koje ona nasmešeno pleše dok odlazi do kuplatila…
I o njemu koji posmatra tu remek delo siluetu…i misli se…vridilo je živeti…o još kako…
I o seksu koji njih dvoje podižu na nivo umetnosti…
O naježenim butinama…
I o uzbuđenosti koju nije osetio još od studentskih dana…
O najneveštijem nećkanju na svetu…
Pa užurbanoj strasti koja uspeva da ih odvede baš tamo gde i jeste njihova prirodna pozicija…
O njoj na njemu…
I o toj prekrasnoj faci koju samo tada ima…
I njegovim prstima koji se ni ne mogu ni za šta bolje iskoristiti na ovom svetu no da šetaju od njenih usana do njenih grudi…
O tektonskoj kulminaciji pri kraju…
I o vatrometu koji samo srećnici mogu videti ponekad i po plafonima soba…
Razmišljam o jutrima u kojima oni više nisu tu…
I o danima koje počinju nasmejani…opušteni i raspoloženi…
I o iščekivanju kada će ponovo moći da se vide…
I tako to…
Razmišljam koliko neki ljudi znaju da žive…
I koliko smo mi ostali sve zakomplikovali…
Razmišljam o isceljujućoj i dušookrepljujoćoj moći zaljubljenosti…
O usrećujućoj moći strasti…
I tome kako možda i ne postoji šire…kreativnije i čarobnije polje u kome homo sapiens može koristiti svoje plemenite moždane ćelije od seksualnosti…
I o antidepresivnom efektu iste…
I o mogućnosti da baš ona…kao oličenje ultimativnog hedonizma…i bude jedan od lekova za memento mori…
I suludost prolaznosti…
Možda svi mi treba da učimo od ljudi koji još uvek znaju da žive…
Da se ljube…
I da se raduju…
Možda smo suviše vodili ratove…
I bistrili belosvetske probleme…
I plašili se od stvari koje se neće ni desiti…
Možda je vreme da malo vodimo ljubav…
I da jednostavno uživamo…
Šta smo i postajali odrasli…
Ako nam srca neće lupati kao zaljubljenim tinejdžerima…
Ta srca su i dizajnirana za to…
Za te brzine i silinu…
Naše duše takođe…
Naše je da im raspremimo Igralište…
Da nađemo sebi Para…
I da pustimo Muziku…
Lako će se one snaći…
One jednostavno ništa drugo i ne znaju bolje da rade…
Niti ih išta više raduje…
No kad zaljubljene plešu…

Zaljubljeni par u potpuno prašnjavom yarisu sa tablicama koje su registrovane 3000 km od mesta gde stojimo i cekamo da se ukrcamo na trajekt…koji se kliberi na sav glas i cmače na svakih dva minuta…
Deda i baba u mom autu snova…M4-ci švajcarskih tablica…kao reklama da muškarci nikada ne odrastaju…samo se menjaju vrednosti njihovih igračaka…i da ima još vremena da se bude dečak…radostan i zabavljen do srži…po tim krivinama koje vraški brzo proleću…makar i sa sto godina…
Catwoman na onom ogromnom motoru za veliki put…kaciga…odelo koje ističe jednu opštu prezgodnost…svi oni štitnici…deluje da je sama…i kao neki tajni agent…ili heroina akcionog filma…lepa i neustrašiva…pije svoj red bul…i verovatno na telefonu pravi plan kako će i ovo ostrvo projuriti na motoru…za dan dva…pa onda odjuriti na sledeće…kao i svaki pravi avanturista…koji se ničega ne boji…i koji sve hoće da proba…
Litvanska porodica…svi plavi…svi preplanuli…onako kako samo sloveni izgore na moru…superb karavan sa sve biciklama na kraju…i onim krovnim koferom…petsto različitih pojedinačnih predmeta po kolima…od tableta do toalet papira…mama služi neko čudo od testa sa dzemom…koje izgleda preukusno…kao i uostalom sve te domaćinske poslastice koje sve majke ovog sveta spremaju kada porodica kreće na put…
Tri momka u raspalom grande puntu…sa obližnjeg kopna…trešti hit na lokalnom jeziku…suvozač i momak odpozadi cepaju pivo…u onoj euforiji koju samo muško društvo može imati kada kreće na road trip sa idejom da sve žene…a pogotovo one najlepše…baš njih čekaju da se opčine njiihovim udvaranjem…i da je ovo leto baš to…kad će im jako dobro ići sa ženama…i kad će sve prštati od seksa…(simpatični su mi…malo im zavidim…a malo znam da to neće sve baš biti tako kako zamišljaju… 😉 )
I porodica Nemaca u potpuno čistom audiju…naočare za sunce…on obrijan…ona isfenirana…verovatno su triput spavali u motelima od Nemacke dovde…dete pozadi sedi mirno u sedištu za decu i gleda kroz prozor kao neki zamišljeni filozof…nit’ jedu…nit’ slušaju muziku…nit’ deluju srećno i uzbuđeno…ali su potpuno smireni…i nekako dostojanstveno odmereni…i uređeni…prosto mogu da zamislim kako im je i čitav život takav…bez trzavica…bez ogromnih uzbuđenja…ali i bez padova…muka i problema…i neizvesnosti…jedna ravna linija…
Možda sam samo bio srećan i uzbuđen što i ja idem na letovanje…
I pun nekog elana…i optimizma…i radosti…
Nekako su mi svi ti ljudi delovali srećno…
Kao reklama za čovečanastvo…
I Zemljane…
I kako život može da bude jako lep…
Ali ono što sigurno znam je da je najvažniji zadatak koji svako od nas ima u ovom životu upravo da otkrije kako baš on lično treba da živi…
Kako bi bio najsrećniji i najispunjeniji…
Koji je to stil života…koji će se najviše uklapati sa našim vrednostima…sa onim što mislimo da je važno…i što će nas najduže i najviše činiti zadovoljnim…
Prosto je…
Svako od nas treba da postavi sebi pitanje u čijoj bi koži od ovih ljudi koji su stajali oko mene u redu najradije bio?
Ili u kom tačno prevoznom sredstvu od 500 automobila…motora i kamp kućica koji su čekali da se ukrcaju na trajekt…
I kako tačno treba da živi od 5000 različitih načina kako se može živeti..
Jer sve je ok…
Svaki životni izbor…koji ne ugrožava nikoga drugog…
To je i poenta Slobode…
Živi kako ti misliš da treba i pusti druge da to isto rade…
Važno je samo otkriti kako nam najviše može biti potaman…
Na osnovu nas samih…
I onda prevrnuti nebo i zemlju da sledeće godine živimo baš tako…
Ako ove nismo još uspeli..
Uporno uređujući našu sudbinu mic po mic…dok ne postane potpuno kompatibilna baš sa našim životnim vrednostima…i sa time ko smo mi zaista…
Jer znate već…
I dogodine će se ići na more…
A sudbine su jako promenjive…
Svako od pomenutih u ovom postu može biti u kolima nekoga drugog…
Ili ostati u istim…
Ili ih popuniti…
Ili ih isprazniti…
Zaraditi za bolja…
Ili krenuti stopom na avanturu…
Kupiti kampkućicu za porodicu…
Ili zajahati neku aždaju od motora…
To je možda i najveća lepota ovog života…
Ta promenjivost…
To što smo mi krojači naših sudbina…
I to da…za razliku od ovog trajekta…koji možda čitav svoj radni vek vozi od luke A do luke B…
Mi ljudi možemo biti Jedriličari…
I poći bilo gde…gde nam može biti lepo…
Možda nećemo stići tamo…
I biće uvek nepovoljnih vetrova i struja…i nevremena…
Ali opet ćemo imati sebe…
I Kormilo u rukama…
Pa ćemo moći da donesemo odluku u hodu gde je sledeća Destinacija…gde možemo biti srećni…ispunjeni i zadovoljni…
Neobično me to raduje…
I deda pazi tu Bembaru…
Taman za jedno 15 – 20 godina kada stigne do Srbije…
Možda ćemo moja Bakica i ja jurcati sa njom…sa spuštenim prozorima i sa odvrnutom muzikom do daske…
Po ostrvu koje je te godine na redu za obilazak…
Mada i ovi novi kamperi deluju raskošno udobno i praktično…
Pogotovo u kombinaciji sa onim šarenim bazenima na naduvavanje ispred…i sa radosnom dečijom vriskom koja odzvanja oko njih…
Videćemo…
A i vi vidite…
Srećno vam bilo… 🙂