Moja rak rana su skočni zglobovi…

Malo malo pa iskrenem nogu…

Malo zbog kilaže…

Malo zbog godina provedenih na košu…

A malo i zbog toga sto uvek blenem naokolo…

Posmatram ljude…vreme…zgrade…nebo…

Zemlja…i prizemne stvari mi nekako uvek promaknu…

Rupe…pseci izmet…bare…blato i ostala štrokavština…

Mada kad malo bolje razmislim…

Mozda to i nije tako lose…

Možda to i nije prevelika cena…

Malo neprijatnosti..bola i prljavstine po cipelama…zarad Pogleda…

I uživanja u uzvišenim pojavama…

Najlepšim zenama na svetu…

Muskarcima koji su to jos uvek…i zaista…

Ružnoj arhitekturi na lepom mestu u mojoj ličnoj životnoj istoriji…

Letu…

Osmesima…

Majkama koje doje decu…

Deci sa štencima na uzici…

Ulicama sa drvoredima…

Tihim krajevima grada…

I kejevima…

Bitno je samo na šta se fokusiramo…

Kome i Čemu dozvolimo da nam oboji dan…

Otečenom zglobu…

Ili…

Beogradu…sada i ovde…

Mislim da je u tome tajna Optimista…

I da upravo to skretanje pažnje na Lepo…i puni tu njihovu do pola punu Kriglu…Ledenim Pivom …predveče…nakon ovakvo sparnog dana…